Libartes Ludens
Junski Libartes Ludens ne izlazi sasvim slučajno u septembru. Temat je igra, pa smo se, u skladu sa temom i u slavu nam velikog svetitelja Prokrastinatora čije praznovanje traje tokom čitavog leta, poigravali sa vašim strpljenjem (ali, budite iskreni, uprkos silini mejlova sa udarnim pitanjem „Kada će?“ koliko je vas zaista želelo da čita Libartes za vreme odmora, makar letovalo na Adi, a ne u Hurgadi?). Arhiva nam je dugo bila nedostupna, ali sada, konačno, radi, tako da ćemo opet moći da zavirimo u prošlost. Što se budućnosti tiče – naredni temat će biti posvećen Apokalipsi sutra, ili Smaku sveta, kako vam drago, i nadamo se da će biti objavljen u decembru, bez ikakvog odlaganja, jer ipak taj veliki događaj (za čoveka, čovečuljka i čovečanstvo) treba dočekati u najpripremljenijem mogućem stanju - stanju koje kombinuje tihu majansku kontemplativnost i... Libartes.
No, vratimo se sadašnjici. Septembarskom otkrovenju junskog broja. Igri. Plesu. Metaigri. Vratimo se onome čime smo se igrali. Naslovna strana i ilustracije, delo su talentovane Tamare Antonijević koja se u svojim radovima poigrava sa robotima, Arapima, kamilama, bojama, teksturama, igrama. Uroš Smiljanić piše o odnosu igre i improvizacije, kao i o duhovnom momentu video-igara. Tekst Borisa Petrovića se, takođe, bavi video-igrom, i u svojoj, već poznatoj analizi plakata, Boris piše o odnosu plakata korišćenih u igri Bioshock Infinite i onih koji su svojevremeno služili za propagandne svrhe. U tekstu "World of Warcraft: svet po sebi, svet za sebe", Maja Todorović posmatra kulturološke i sociološke, pa i filozofske aspekte koju ima ova popularna igra. Milica Matić piše o igri Mage Magazinović, a ples o holivudskom mjuziklu je tema rada Jelene Radenović. Rubrika "Reči, reči, reči" donosi tri teksta, od kojih je prvi autentična prepiska između Miroljuba Todorovića i Marine Abramović, koju je napisao sam korespodent prepiske, začetnik signalizma. Dragana Paunović razmatra problem igre u detektivskom žanru, dok se Slađana Golijanin bavi igrom elemenata realnosti i fantastike u Borhesovim pričama. Ovog puta smo razgovarale sa Milenom Kojić, instruktorkom klasičnog i džez baleta, kao i sa piscem Nikolom Teofilovićem. Kreativni kutak donosi poeziju Jasmine Jajčević, Jelene Stojković-Mirić, Marine Drobnjaković, Marka Paunovića, Nede Petrović, Nevene Ristić, Vitače Petrović, Zlatka Vasića; prozu Berislava Juriča, Borisa Mišića, Jadranke Čavić, Jelene Štetić, Ljiljane Đokić, Mikice Ilić, Slavka Malog, Stefana Megića, Vladimira Bjelajca, Zorana Skiljevića i Miloša Ristića. Tekst na međi, prozno-poetsku igru su napisali Ivana Maksić i Viktor Radonjić. Rubrika namenjena fotografiji, nam ponovo donosi, na vašu i našu radost, fotografije Tatjane Šuškić.
Nakon ovog pobrojavanja bez dubljeg osvrtanja, možemo slobodno, a podjednako površno, da se vratimo onome čime se nismo igrali u ovom broju, i što smo možda nepravedno zapostavili. Sve te igre uobrazilje, vremena i prostora, mišljenja i pevanja. Definicije i koncepcije igre kao nečega što je istovremeno omeđeno pravilima, ali i slobodno, divlje, nesputano. Dogovor postoji. A odgovor? Zaključak?
Ne.
Ili, kako bi to Beket rekao kroz dijalog Klova i Hama:
Klov (molećivo): Hajde da se više ne igramo! Da prestanemo s tim.
Ham: Nikad! (Pauza.) Stavi me u mrvački sanduk.
Klov: Nema više mrtvačkih sanduka.
Milena Ilić
Glavna i odgovorna urednica
