Okviri


Propozicije za objavljivanje



Stefan Mitić

Fijaker

I bez pasoša
uspevao sam da pređem granicu razuma
kako bih do nje stigao.

Tražio sam je fijakerom od Bunibroda preko Čukljenika do Palikuće.
Čekao ispred Safira...
Sumnjao da se krije na stočnoj pijaci.
Ili da mi ime urezuje na nekoj kanalizacionoj cevi.

Bila je fatamorgana mog ljubavnog života.
Nadolazila je samo sa suncem u očima
pojavljivala se na mahove i nestajala...
I nije je bilo kad su mi dušu zatrpavali snegovi.

Trenuci kada su iz mojih grudi kretali zemljotresi,
bili su trenuci kada je ona osećala koliko drhtim.

Ali nikada nisam izlazio iz fijakera.
Fijaker je vukao jedan konj.

Slučajni prolaznici
nekako čudno su posmatrali mene i tog konja
jer verovatno nisu znali ko je veći.

Njima sam davao ruže
s namerom da joj ih uruče ako je slučajno sretnu.

Zatim sam im davao pisma,
u kojima sam pisao budalaštine.
Budala!
Ali,
oni su ih krišom otvarali,
smejali se...
Slutio sam da je ona tu negde,
pa je taj njhov smeh bio moje gorivo za dalje.

I sreo sam je jednom.
Slučajno.

Kada sam stao da izvršim malu nuždu pored puta u Čekminu.

Mrtva pijana ležala je u travi.

„Gde živiš?“ – izustila je.

Rekao sam joj da živim
u jednom naselju
kojem su itekako potrebani čarobni poljupci,
jer je u njemu previše žaba,
ali premalo prinčeva.
Zove se Ančiki.

Rekla mi je:
„A, zanm, tu se odžravjau Dnai Ačnikija. Veliačntsena maifstcaija.“
Mešala je slova jer je prethodne noći mešala pića.
Mešala je i zimnicu pre dva dana,
baš onako kao što su slučajni prolaznici mešali mene i mog konja.

Zaljubio sam se u nju,
zbog mešanja,
i hteo sam da se pomešamo.

Onda mi je tiho šapnula kako više voli da gleda tuče u Safiru,
nego ragbi utakmice.

Uzviknuh: Liiiii

Pošao sam da je poljubim...

Njen zadah me je oborio s nogu,
pao sam u nesvest,
tu, pokraj puta,
baš na mestu gde je ona ležala.

Kroz poluotvorene oči video sam kako je sela u fijaker
i kako je počela da traži nekog drugog mene.
Neku ljubav svog života.

Zadnji put je viđena na vašaru u Crkovnici.
Crkla dabogda!

I sad sa konjem traži nekog drugog konja,

raščupana k’o kokoška, ćurka jedna.

Ima pileći mozak, a vola bi pojela!

A ja,

stavio sam svoje 3B naočare i krenuo dalje...

Drugačiji

Stefan Mitić, je devet meseci proveo kao fetus čekajući da se rodi i kad se rodio babice su zaključile da je rođen i već dvadeset godina umire živeći takvim načinom života koji ni bogovi ne mogu da objasne: jede hleb kada je gladan, pije vodu kada je žedan i jednom se obrijao toliko dobro da je pomislio da brada neće više da mu raste, ali sutradan kad se probudio ona je porasla i plakao je, mada muškarci nikada ne plaču.







Obodi
Libartes | O nama | Autorska prava | Arhiva | Linkovi | Kontakt
Sva prava zadržava © 2011 - 2014 libartes.com