Okviri


Propozicije za objavljivanje



KAD DEDA TINE TOZOVAC CAREVAC ZEZA KRIZU
(ili: kako sam propao zbog dede neMirka)

Piše: Dušan Mijajlović Adski

Kriza je velika. Ne zna se da li je gore u gradu ili na selu. Moji rođaci behu mišljenja da je nama u gradu lakše:

„Živiš sam, jedna usta hraniš, dočuvaj bar deda Mirka“ – bi njihova filozofija.

To, što sam ja bio u radnom odnosu, što su radnici zbog ekonomske krize svakodnevno dobijali otkaze, njih nije zanimalo. Deda Mirko, bivši seoski lola, poznati harmonikaš, a sad nemirna olupina, skoro da mi dođe glave.


UTORAK

Zove me komšija. Žali mi se da neko u mom stanu, koji je iznad njegovog, skače li, skače!

„Deda, zašto skačeš?!“ – ne okolišem ja.

„Dedino, jurim leptire.“

„Kakvi te leptiri našli, jesen je.“

„Jebem li ga dedino, beli su.“

„Čekaj, čekaj, imaju li ti leptiri male uši i brkove?“

„Imaju dedino. Kako znaš?“

„Deda, ako tako nastaviš, i sam ću ih uskoro juriti. To su ti deda, beli miševi!“

„Ti si, dedino, genije, Ma, sad ću ja, svojim kineskim štapom, da ih pomlatim.“

„Ne deda! Ne! – zakukah.“

„Šta ću, odoh kod šefa...“ I on me pusti.

Dođem kući, i imam šta da vidim. Dva lustera polomljena, na podu kraj dede, prazna flaša vinjaka.Tu sam flašu čuvao ako neko od gostiju zaluta, zbog krize pio jedino brlju.


SREDA


„Alo, deda, šta radiš?“

„Sviram harmoniku.“

„Kakvu harmoniku? Nemam harmoniku, a baba Vidosava je tvoju prodala.“

„Kako, nemaš harmoniku? U svakoj sobi imaš po jednu, čak i u kupatilu.“

Češkam se po glavi, kolege me merkaju ispod oka, čule su razgovor. Ispričam šefu u čemu je problem, i on me pusti, ali na dozvolu.

Deda Mirko je sedeo uz radijator, mrtav pijan. Tragovi od piva behu mu na bradi.


ČETVRTAK


Samo da mi ne zazvoni mobilni telefon. Zbog dede i kolega, zezaće me. Kad sam baksuz:

„Alo! Reci deda?“

„Dedino, odlučio sam da se kandidujem za poslanika. Hoću da budem kao onaj Babakresoje.“

„Deda, molim te, imam posla.“

„Ne laži! Sreo sam jutros tvog komšiju, radi u tvojoj firmi. Kaže da on na poslu ne radi ništa, da može s posla da kidne kad hoće.“

„Znam deda, znam! Ali, on se slizao sa direktorom i šefovima.“

„Pa ko tebi brani da ih ližeš. Seti se kako je naša Šarulja volela da liže svoju telad.“

„Deda, zar nam ti nisi govorio kako treba da pazimo na obraz i ponos?“

„Jesam dedino! Beše nekad, sad je sve drugačije. Ako hoćeš da te izvučem iz krize, moram po svaku cenu da postanem poslanik.“


PETAK (CRNI):


Deda me zove da pod hitno napustim posao, i da se pridružim veselju.

„Deda, kakvom veselju?!“ – ne skrivam da sam besan.

„Oženio sam se“ – on će ponosno.

Uskoro sam čuo ženski glas. Ne pitajući šefa, požurih da sprečim zlodelo. Verovali ili ne, deda je komšinici Mici obećao moj stan i svoju penziju ako se uda za njega.

Komšinica je htela da na naš račun izađe iz krize. Čuo sam i to, kako joj se deda hvali da je bio bolji harmonikaš od Tineta Tozovca Carevca.

Sprečio sam dedu da se oženi, nisam sprečio šefa da me prijavi direktoru. Bio sam iskren, a i kolege su potvrdile moju priču.

„Žao mi je, vidiš kakva je kriza, sve što mogu, to je da ti sredim godinu dana neplaćenog odsustva. Ko zna, možda deda za to vreme...“ i direktor ne završi rečenicu.

Nisam imao izbora. Sad sam tek u velikoj krizi. Deda Mirko to ne primećuje, i dalje se ludira.

Tačno je da on više ne juri bele miševe, sad je na mene došao red


KAD JE PTIČIJI GRIP U PITANJU ISPADOH PRAVI MAGARAC


(kako sam propao kao mladoženja)

Ja sam sredovečan, normalan, muškarac. Nažalost, neoženjen! Imao sam jaku želju da se oženim, ali... sav taj splet okolnosti.

Još kao osamnestogodišnjak hteo sam da odem u krevet sa Lelom, da i ja osetim draž ženskog međunožja. Kome da se pohvalim, pohvalim se ujaku.

„Samo ga ti sestriću umoči, ali kad dobiješ triper, nemoj od mene da tražiš pomoć. Upozorio sam te na vreme.“

Normalno je da sam ga upitao šta je to – triper! Ujak mi je sve potanko objasnio, to jest, dobro me je isprepadao. Odustao sam od ideje da spavam sa Lelom. Kasnije sam doznao da je ujak Kratkomir bio dugo u ljubavnoj vezi sa tom istom Lelom, i da je ujna za njegovu preljubu poslednja saznala.

Bio sam ljut na ujaka Kratkomira izvesno vreme, a potom sam na taj slučaj sasvim zaboravio.

U dvadeset trećoj godini upoznao sam Desanku. Kako mi beše dosadila Desanka Šakić, poželeh da osvojim Desanku od krvi i mesa. Uspeo sam da je izvedem u kafić i da joj se nametnem kao dobra prilika. Bio sam ponosan na sebe, mnogi su oko nje obletali, a eto, ja sam joj se najviše približio.

Šestog dana, ne kaže se uzalud da je broj šest đavoljev broj, sretnem ja Gorana, novopečenog tajkuna, a mog daljeg rođaka.

„Čoveče, ti i ne pojmiš koliko sam zabrinut zbog tebe. Krv nije voda, jel’ tako!?“

„Ne razumem.“ – bio sam iskren.

„Kako me ne razumeš. Izlaziš sa Desankom a ona, zamilsi... ona ima sidu. Reč je, rođače, o neizlečivoj bolesti. Nadam se da te još uvek nije odvela u krevet.“

Znao sam ja šta je sida, nisam bio toliko neobavešten. Uveče, kad me Desanka nazvala, ljubazno sam je zamolio da me više ne uznemirava.

Posle dvadesetakk dana sreo sam Desanku i mog rođaka, idu, ruku pod ruku. Iskreno sam počeo da ga žalim. Ali, uskoro sam čuo od priajtelja da su se Desanka i moj rođak, venčali. Više ga nisam žalio, sad sam ga iz dna duše prezirao.

Život ide dalje. Brzo sam zaboravio na rođakovu pokvarenost. Posle dve godine od te podvale, upoznah Živanu, zgodnu crnku. Sve smo češće bivali zajedno. Veza je obećavala.

Živanin otac je imao veliku farmu, gajio je raznu živinu. Jednog dana sam od Živane dobio celu ćurku, i to kanadsku, onu pozamašnu.

Kao grom iz vedra neba, stiže vest o ptičjem gripu. Miloš, moj najbolji drug, zahtevaše od mene da pod hitno prekinem vezu sa Živanom.

„Čoveče, doći će ti glave. Njeni su svakodnevno u dodiru sa živinom. Mani se Živane, nije jedina na svetu.“

Poslušao sam ga. Nažalost! Kažem nažalost jer je taj isti Miloš, mesec dana kasnije, oženio moju Živanu. Kad je ptičiji grip u pitanju, ispadoh pravi magarac.

Povukoh se u sebe. To ne znači da sam zaboravio na žene. U gradu mi je bilo sve dosadnije. Zato sam rešio da Uskršnje praznike provedem na selu. Tu sam upoznao Maricu, zdravu, jedru seljanku. Video sam da je zainteresovana da ostatak života provede u gradu. Nisam imao ništa protiv da joj moja malenkost ispuni tu želju.

Bio sam ubeđen, naći ću se konačno u krevetu kraj jedrog ženskog tela, kraj žene koja je bila mlađa od mene punih deset godina.

Kad sam baksuz. Predloži mi moja buduća da upoznam njene roditelje. Kako smo bili u seoskoj prodavnici, kupim ja kafu za gospođu mamu i litar vinjaka za gospodina tatu, i krenemo mi ka Maričinom domu.

Samo što smo ušli u dvorište, stadosmo kao ukopani. Zaustavila nas je vika moje nesuđene tašte:

„Bog te ubio, opet si se usvinjio. Ti mora da boluješ od tog prokletog svinjskog gripa“ – grmela je Maričina majka.

Čuvši šta je rekla nesuđena tašta, i videvši u oboru nekoliko ogromnih svinja, osetih takav strah da se dadoh u bekstvo. Ne verujem da je neka devojka, na kugli zemaljskoj, tako sramno ostavljena.

Danas sam čovek sredovečan i neoženjen. Verovatno, svojom krivicom.

Pre neki dan sam upoznao Maju, nije neka pčelica, ali njen otac ima sto dvadeset košnica sa pčelama. E, ovog puta svetski moćnici mogu da izmisle kakav hoće grip, ja moram da uhvatim poslednji voz. Mogu oni da izmisle pčelinji grip, boli me uvo, red je i da ja probam ono najslađe. Ne znam ko je pomenuo med, ja nisam!

Dušan Mijajlović Adski, piše prozu, poeziju, priče i pesme za decu, haiku poeziju, satiru, književne prikaze i novinske tekstove. Nagrađivan, najviše za kratku priču i pripovetku. Objavio je: Nesanicom do istine i Jedino priznajem svoje raspeće, zbirke nagrađenih priča Kaligula na kestenovom listu, Trošenje sna i Trošenje straha, zbirku haiku poezije Krčag za rosu, nekoliko žanrovskih novela i preko 1800 žanrovskih priča. Zastupljen je u Antologiji niških pripovedača.







Obodi
Libartes | O nama | Autorska prava | Arhiva | Linkovi | Kontakt
Sva prava zadržava © 2011 - 2014 libartes.com