Okviri


Propozicije za objavljivanje



ĐAVO I JA KOD DOKTORA NA SLAVI

Piše: Fenris Silvern

„Da li si psihopata ako samo misliš psihopatološke misli, a ne radiš ništa psihopatski?”
Đavo me je ovo pitao dok je ležerno ispijao konjak. Bili smo na slavi kod Doktora M. Đavo i ja. Na slavi.

„Ne nameće li se odgovor na to sam od sebe?”, odgovorio sam, ulažući nezanemarljiv napor da se đavolasto nasmešim. „Da li je ubica onaj koji po ceo dan razmišlja kako bi ubio svog brata ali to nikada i ne učini? Da je Kain noću samo škrgutao zubima i stezao čaršav prstima zamišljajući po hiljadu puta kako zariva naoštreni šrafciger u bubrege svom bratu-šlihtari, da li bi ga ti smatrao ubicom?” Đavo se zamislio.

„Mislim”, rekao je potom, „da se ovde pre svega radi o mentalitetu. Dobro, Kain možda po tvom scenariju ne bi počinio ubistvo nigde sem u svojoj glavi, ali bi u njegovoj glavi to ubistvo bilo počinjeno mnogo puta, dobro osmotreno sa svih strana, promišljeno i doživljeno do najsitnijeg detalja. Ja mogu sa tim da radim”, rekao je.

„Ali tvoj posao i jeste da se baviš detaljčićima koji u perspektivi večnosti nemaju mnogo značaja”, protestovao sam. „Čini li to našeg hipotetičkog Kaina zaista ubicom?”
„Čini mi se”, rekao je, klimajući glavom, „da možemo da kažemo da je Kain u suštini ubica. Da je u njegovoj prirodi to da je ubica. Nije li nas i Sveto pismo podučilo koliko su zle misli važne u konceptu greha i sagrešenja, gotovo jednako grešne kao i sama dela?”
Nasmešio se, pretpostavljam zabavljen time što se u pravom trenutku pozvao na Pravilo službe. No, nisam se dao zbuniti:

„Put do pakla popločan je dobrim namerama“, rekoh, na šta je on dobronamerno prevrnuo očima, „U ovom slučaju popločan je intelektualnom nemoći prosvećenog čoveka da jasno rasuđuje između apstraktnih koncepata i konkretnih dela. Pa, nije to isto! Nikad neće biti! Nego otkad se dobar deo našeg javnog života odvija u sferi pisanog teksta umesto u sferi akcije, počeli smo da brkamo ideje i njihovu realizaciju. To je problem sa previše slobodnog vremena.“

„Znači“, gledao me je đavo iznenađeno, „za tebe, taj Kain sa ubilačkom opsesijom, koji bi po ceo dan i celu noć iznova proživljavao ubistvo svog brata i u njemu možda i uživao, on ne bi bio ubica? Ne bi zaslužio da ode u pakao?“

„Evo, reci ti meni“, nagao sam se prema njemu da bi me bolje čuo, „Ako po ceo dan samo misliš o jebanju, i zamišljaš ga do najsitnijeg detalja, sve što radiš sa svojom partnerkom, od onoga što pijete pre snošaja, pa do čokoladica koje grickate posle, sa svim pozama koje promenite, mirisom znoja i zvukom uzdaha tokom čina – ali to na kraju dana ne radiš – da li si ti onda jebač?“

„Ah“, rekao je đavo posle kratke pauze. „Shvatam.“

Malo smo sedeli u tišini, pijući svako svoje piće. On konjak iz čaše koja se nikako nije praznila, ja borovnicu iz obične čaše. Bio sam pijan već samim tim što sam sedeo u prisustvu Đavola, naravno. Ja sam ateista, za ime boga. Kognitivna disonanca je dovoljna da u meni izazove vrtoglavicu i blagu zbunjenost.

Sreo sam ga u autobusu, pošavši na slavu kod Doktora M. Nekoliko romskih tinejdžera u perjanim jaknama živih boja gurkalo se na samom zglobu autobusa, puštajući muziku sa telefona jednog od njih i glasno repujući stihove pesme Esimidobar. Videvši to, nisam mogao da se uzdržim i sa suzama u očima u sebi sam glasno kriknuo „Inkluzija!!!“ da bih onda primetio kako me Đavo gleda i odobravajuće klima glavom, stojeći između sedišta i držeći konzervu piva. Nije bilo sumnje u to ko je on, kao što nije bilo sumnje u to da nemam bolju ideju do da ga pozovem da mi se pridruži, te da zajedno odemo kod Doktora M. na slavu. Doktor M. ionako oduvek tvrdi da srpske slave nisu toliko religiozne svetkovine koliko demonstracija naše tradicionalne sabornosti. A šta je sabornije od toga da se i Nečastivom ukaže gostoprimstvo, posluži žito i domaća rakija, da mu se pruži prilika da oseti ljudsku toplinu, i da dobije poneki osmeh? Delovao je pomalo tužno, stojeći u autobusu u izlizanoj vijetnamki, sa pivom u ruci.

Kod Doktora M. je to već bila druga priča iako sam i sumnjao da je u pitanju samo neka moja još nedijagnosticirana psihoza, u kojoj sam u liku običnog beskućnika u autobusu broj osamnaest prepoznao samog princa laži, sve je bilo razvejano kada sam ga uveo sa sobom u lep stan na Senjaku, a on se, negde izvan mog vidnog polja transformisao u daleko prezentatbilniju ponudu. Od vijetnamke nastao je šik crni sako i prugasta košulja, neuredna proseda brada je sada bila sveže potkresan žbun zift crne boje a skerletna maramica, ispresavijana po pe-esu, čiji je vrh virio prst ili dva iznad džepa na sakou upotpunjavala je koloritnu šemu koju vezujemo za Paloga. I naravno, pivo više nije bilo u opciji. Zamenio ga je konjak.

„Ako sam te ja dobro shvatio, ti u Boga ne veruješ?“, nastavio je Đavo posle nekoliko dugih gutljaja iz čaše.

„Ne, nikad nisam ni verovao.“, rekoh, srčući borovnicu. Za razliku od Boga koga nikad nisam upoznao, alkohol sam dobro poznavao i još bolje ga se klonio.

„Ali u mene veruješ?“, pitao je, vidno zabavljen.

„Tebe vidim.“

„Ah“, opet će on, pomalo teatralno kako i pristoji princu pakla, „ali to je klasična kognitivna zabluda, stara stotinama godina! Ni svoj mozak nisi nikada video, pa u njega sigurno veruješ?“

Zavalio se u udobnoj staroj stolici koju je Doktor M. nasledio od bake, zadovoljan što razgovor kreće za njega predvidivijim tokom.

„Ne.“, odgovorio sam mu. „Rekao sam da tebe vidim. Nisam rekao da verujem u tebe.“

Đavo se malo zamislio, gledajući u tavanicu i po ćoškovima stare sobe. Ostali gosti su pričali svoje priče. On je od mene pokušavao da dobije jedinu stvar koja ga je ikada zanimala: pravo na moju besmrtnu dušu po mojoj smrti.

„Pošteno“, zaključi on.

Kucnusmo se čašama. Đavo nije imao problem što ja pijem bezalkoholno piće. Rekao je da se kuca sa čovekom, a ne sa pićem i da su uostalom pijani grešnici suviše laki za nadmudrivanje pa mu nedostaje izazov.

„Stvar je u tome“, počeo je da pojašnjava, „što ti za sebe tvrdiš da si već mrtav, a evo te ispred mene, piješ borovnicu sa ne malim uživanjem. Imam utisak da si od onih koji ne vole da igraju po pravilima.“

„Ne“, ispravih ga, „ja ne igram.“

„Po pravilima“, dopuni me Đavo.

„Ne, ne, ja ne igram. Ne. Igram.“, objasnim ja.

„Težak pregovarač“, izdahne on pomalo razrogačenih očiju. „Ali šta time hoćeš da kažeš? Nije li svako igrač, dok je živ? Ne funkcioniše li život tako? Kruženje materije, energije, koncepata, šta ja znam, telesnih tečnosti? Kako istupiš iz te igre?

„Pa, to sam i rekao“, počeo sam ja strpljivo, „ja možda dišem i pijem borovnicu, ali ja nisam zaista živ u tom smislu tog... kruženja i... koncepata. Ja samo biološki ispunjavam minimalni kriterijum za žive, ali istina je da sam već izvesno vreme na drugoj strani.“

„Igraš za drugi tim!“ usklikne Đavo, kao da je prepoznao koncept sa kojim je navikao da radi.

„Ne, ne“, ponovo sam ga ispravljao. „Ne igram, pa rekli smo to.“

„Ali nema li svako neku žudnju, neku strast, koja ga tera da za života radi stvari koje se normalno ne rade?“, raširio je ruke u milenijumima starom gestu trgovaca koji se spremaju da izrecituju svoju ponudu. „Vidim da uživaš u toj borovnici, verujem da ima i drugih stvari u kojima bi uživao a koje možda sebi i možeš da priuštiš sada kad smo se upoznali.“

Otpio sam još jedan gutljaj borovnice i pogledao ga, blago klimnuvši glavom. On potvrdi i pucne prstima. Čaša mi se volšebno ponovo napuni do vrha. Bio je to zbilja đavolski dobar sok od borovnice.

„Mislim da ne razumeš najbolje koncept neučestvovanja u igri“, rekao sam mu onda. „Borovnica je lepa, ali ja nisam kupio ovu borovnicu. Nisam čak ni sam sebi nasuo čašu, ti si je napunio koristeći neku svoju natprirodnu moć. Da ovde nemam uz sebe samog Đavola da mi jednim gestom ruke dopunjava čašu, ja verovatno ne bih ni ustajao da je sam dopunim, računajući, uostalom, da treba da budem pristojan gost i ne oštetim Doktora M. za previše soka. Dugo se znamo, nije red da posle priča kako ga je slava đavolski koštala zbog mene.“

Đavo je malo poćutao.

„Dakle, govoriš mi da je borovnica lepa, da uživaš u njoj, ali da bi mogao i bez nje?“

Potvrdio sam.

„Ja sam uvek bez nje. 364 dana u godini ja ne pijem sok od borovnice. I da je Doktor M. nije kupio, verovatno imajući na umu baš mene, ja bih ovde pio samo vodu. Ili ništa. Nije slava samo jedenje i pijenje. Nikako ne smemo da je svodimo na te prozaične elemente.“

Prevrnuo je očima, sad već možda i malo iznerviran.

„Ti kao da gađaš da budeš svetac. Neobična ambicija za jednog samoproklamovanog ateistu.“

Sad sam već morao da se zakikoćem.

„Mislio sam da sveci moraju da počine nekakva čuda. Moja ambicija je daleko skromnija.“

„Da ne smetaš, da, da, čuo sam to.“, odmahnuo je rukom pomalo nipodaštavajuće. „Ali iskreno, šta je sa strastima? Sa žudnjama? Čak i sveci ih imaju. Oni se sa njima bore i pobeđuju, zato su sveci. Tako mi umiču, tako dobijaju stalno zaposlenje kod Njega.“

„Ja sam“, uzdahnuo sam i ja pomalo iritirano što moram da se ponavljam.

„..mrtav.“, dovršio je Đavo moju rečenicu. „Znam, čuo sam te i prvih šest puta.“ Odmahnuo je glavom.

Opet smo malo pili u tišini. Mada se ta tišina sastojala od čavrljanja gostiju i muzike Smithsa. Kriterijumi se udobno snize kad si mrtav. A i Doktor M. je očigledno smatrao da je Morisi duhovniji od kakve prigodne liturgijice koju je mogao da zavrti ovom prilikom.

„Me'sčini“, reče đavo, sad već blago zaplićući jezikom od onolikog konjaka, „da ti nisi mrtav, moj brajko. Samo si depresivan.“

Iznenadio se kada sam počeo glasno da se smejem na ovu njegovu nebulozu. Đavo, pomislio sam. Toliko životno iskustvo, toliko malo formalnog znanja. Ipak nije sve u proživljavanju, ima nečeg i u toj akademskoj sintezi, đavo je odneo.

„Nisam depresivan“, rekoh napokon brišući usta od kapljica pljuvačke i još uvek se malo kikoćući. „Depresivne osobe misle da ih niko ne voli.“

Đavo me je gledao sa podignutom obrvom.

„Tu imamo najmanje dve mogućnosti“, pojasnih. „Jedna je da su depresivni, dakle, da pate od klinički definisanog stanja koje ih nagoni da misle kako su beskorisni, kako ih drugi doživljavaju kao nevredne ljubavi i afekcije i tako to. Teško se“, dodadoh uslužno, „leči ta depresija.“

„A druga?“, pitao je, zainteresovan.

„Druga je prosta: možda su zaista bezvredne osobe koje niko ne voli. Događa se. U tom slučaju, ne govorimo o depresiji nego o opštem stanju stvari. A ni to se ne leči lako.“

„Dakle, ako sam dobro shvatio“, podigao je Đavo prst, tanak i dugačak, „ti smatraš da...“

„Ne, ne“, prekinuo sam ga, „i ne slušaš me. Ja ne mislim da me niko ne voli. Ja znam da me ona ne voli. To nije depresija, i to nije opšte stanje stvari. To je samo jedan mali detalj u sveukupnosti postojanja. Maltene jedno binarno stanje. Prekidač koji je na 'isklj.' umesto na 'uklj.'“

„Aha“, reče đavo, a u očima mu se pojavi bljesak razumevanja. „Tu smo.“

Osvrnuh se oko sebe.

„Jesmo. Bogami jesmo.“

Trgnuo se malo na pomen konkurencije ali nije dopustio da ga išta izbaci iz profesionalne ravnoteže. Učinilo mu se da su se proverbijalna vrata odškrinula i sada je u njih ubacivao svoje metaforičko stopalo. Bilo mi je malo i žao tog stopala jer sam znao da će se na kraju vrata zalupiti i da sam posle svega Đavolu samo posvetio ovoliko vremena iz nekog sažaljenja možda prouzrokovanog pomišlju kako u ovim bezbožnim vremenima ni sam Lukavi ne radi onako kako se nekada, u dobra stara vremena radilo.

„Dakle“, nastavio je on, smešeći se. „Ipak mislim da ćeš saslušati moju ponudu. Nisi ti sasvim bez žudnji i strasti, dragi moj!“

Sveto pismo je očigledno grešilo ostavljajući carstvo nebesko naivnima. Jer, evo, jedan od tih naivnih dobio je nogu u dupe odande pre iks godina i sedeo je već pola sata ispred mene pokušavajući da me nagovori da mu ustupim dušu. Oprosti mu, bože, pomislio sam pomalo sarkastično, jer ne zna šta čini.

„Ne, ja sam bez borovnice“, rekao sam. On ponovo uslužno pucnu prstima i čaša mi se napuni. Omirisao sam sok, pa ga odložio na stočić ispred sebe, ne ispivši više ni gutljaj.“

„Ne misliš valjda“, započe on pomalo preneraženo, čak i uvređeno.

„Ne, ne“, odmahnuo sam umirujuće rukom. „Pa ne bi ti pao na tako niske grane da mi staviš nešto u piće. Uostalom, da li bi se uopšte ugovor o prodaji duše priznavao da ga ja nisam potpisao čiste svesti?“

„Imamo mi neke dobre pravnike dole, kod nas“, reče on zamišljeno.

„Ma, nije to, samo shvatam da će mi se mnogo piškiti ako nastavim da pijem. A treba proći kroz celu dnevnu sobu i kuhinju. Ne moraju svi gosti da znaju da idem da piškim. Nije otmeno.“

„Nije“, potvrdi đavo. „Nego, ako nemaš ništa protiv, ja bih da se vratim na moju ponudu.“

„Naravno“, rekoh ja. „Slušam.“

Nisam ga baš pažljivo slušao. Jer kad jednom čovek umre, ne plaši se više smrti, a uostalom, koja racionalna osoba će prihvatiti ugovor u kome dobija nekoliko godina, u najboljem slučaju decenija nekakve sumnjive sreće u zamenu za večnost paklenih muka? Da sam smatrao da je takva proporcija razumna, odavno bih se navukao na heroin, đavo ga odneo!

„Dakle, ti nju voliš?“ tražio je đavo potvrdu.

„Više nego sam život“, rekao sam a onda shvatio da ta izjava baš ne ostavlja neki utisak dolazeći od mene. Nije moj život ni dok je trajao bio neka uzbudljiva bioskopska pustolovina. Slegoh ramenima. „Ili već... više nego išta drugo čega mogu da se setim. Mada je već kasno i spava mi se i mozak mi radi na četvrtini kapaciteta. Ali prilično sam siguran da nikada u životu – ili smrti – nisam voleo nikoga i ništa onako kako volim nju.“

Đavo otre suzu iz ugla oka. Ili je bio izvanredan glumac ili... ili ni Đavo na kraju krajeva nije bio tako loš momak kako ga je crkvena propaganda prikazivala. Lepo je podnosio piće, što je nezanemarljiv kvalitet u muškarca. I, dobro, imao je ponekad šugav posao, ali da bi baratao grešnicima moraš, na kraju krajeva da budeš na direktnoj vezi sa njihovim emocijama i duhom. Te strasti i žudnje koje je pominjao celo veče, siguran sam da ih je Đavo osećao i poznavao mnogo bolje nego njegov hipotetički bivši poslodavac.

„Ti znaš šta je bol“, reče đavo, pokazujući prstom na mene. „Osećam da znaš šta je bol.“

Razgledao sam sopstvene nokte kojima je uskoro sledovalo jedno kraćenje.

„Ti je voliš!“, udario je Đavo pančlajn. „I patiš za njom.“

Malo sam razmislio.

„Recimo da shvatam da bih grdno patio da sam još živ.“

On se nasmejao, zvonko, skoro kao dete.

„Semantika! Poslednje pribežište ranjenog srca!“

„Naravno“, potvrdih mu nehajno, gledajući na sat. Uskoro će kretati poslednji autobus. Dosta smo slavili za ovu godinu.

„Okej“, ubrzao je sad i on priču, svestan da mu mušterija izmiče, „Okej, hajde da kažemo da mogu da učinim nešto za tebe. Dopadaš mi se, čovek si na svom mestu i za tebe sam spreman da ponudim po standardnoj ceni jedan luksuzniji paket.“

Nisam ništa rekao, ali sam ga uljudno gledao.

„Mogu da učinim da se zaljubi u tebe.“, zastao je sa značajnim izrazom na licu, „Što je uobičajena ponuda za ovakve situacije. Ali za tebe, za tebe sam spreman da se ispružim za ol inkluziv varijantu po cenu samo jedne jedine duše – tvoje, naime – što je, verovaćeš mi na reč, dil koji nudim samo dva ili tri puta po milenijumu.“

I dalje ništa nisam rekao, ali sam ga pogledom hrabrio da nastavi.

„Dakle, obična boranija dobije zaljubljivanje, pa šta im, da prostiš na izrazu, bog da. Dakle, ja im dam povoljan start a oni ga mahom ne iskoriste i završe uništavajući i svoj zemaljski život pre nego što ja na kraju dođem da pokupim ostatke. Ali tebi, tebi nudim ceo program – ne samo zaljubljivanje, nudim ti da te ona iskreno zavoli i da nastavi da te voli do kraja života, do duboke starosti, sve dok ne budete divni, simpatični baba i deda koji će umreti voleći jedno drugo onako snažno kako su se voleli i prvog dana. Mislim“, ushićeno je podigao glas, „nije li tako nešto vredno cene? Ne bi li mnogi koji ni ne veruju u postojanje besmrtne duše poželeli da je imaju kako bi mogli da je prodaju u zamenu za ovako nešto?“

Ustao sam sa stolice, pružajući ruku prema kišobranu.

„Hoćeš ti opet na osamnaesticu?“, upitah ga. „Možemo zajedno.“

Đavo je stisnuo pesnicu, jako, tako da su mu zglobovi pobeleli. Ćutao je dve sekunde.

„Možemo taksijem“, rekao je na kraju.

„Nemoj taksijem“, rekoh. „Ko zna kakve bi ti marifetluke izvodio da se izvučeš od plaćanja svoje polovine računa. Hajdemo lepo na poslednji bus, taman da popiješ ono pivo pred spavanje.“

Kišica je spirala sa mene pijanstvo dok smo stajali na stanici a on, ponovo u vijetnamki, sa konzervom piva, pućkao polupopušeni komadić smotane cigarete koji je ulovio u nekom od džepova.

Nije Đavo bio loš momak. Ali ja jesam. Mislim, dok sam bio živ. Možeš li, pitao sam ga dok smo hodali prema stanici, da učiniš da ja budem čovek vredan njene ljubavi? Da me ona voli jer sam dostojan tog... voljenja? Okrenuo se prema meni, još uvek u crnom sakou, crne brade, sa srebrnim kapima kiše na kovrdžavoj kosi u kojoj su se bez sumnje krili roščići.

Pomalo tužno je odmahnuo glavom. Verovatno ga je bilo malo i sramota kada bi mu neko postavio ovakvo pitanje. Sramota što mora da javno prizna ograničenja svojih moći. Sramota što ga ljudi ovako nešto i pitaju. Verovatno ih je u takvim trenucima i prezirao više nego inače.

„Znam da ne možeš, zajebavam te“, rekao sam, lupivši ga po plećima na šta se zakašljao i namah transformisao u kosmatog, bradatog lika u vijetnamki koji mi je namignuo u autobusu pre neki sat. „Pa to ne mogu ni ja, a ti si ipak posle svega samo opsenar.“ Pogledao me je još tužnijim pogledom, a ja sam brzo dodao „Mada vraški dobar opsenar. Da sam malo mlađi i da sam, znaš već, još uvek živ, totalno bi me naveo da potpišem ugovor!“

Gledao me je malo skeptično, ali se i sam na posletku malo nasmešio i odnekud izvadio onu limenku piva.

„Na mlađima svet ostaje“, rekao je konačno a ja potvrdio i tako smo razmenjujući narodne poslovice a posle toga citate iz Aliensa i stihove pesama Prti Bee Gee došli do stanice.

Rukovali smo se šmekerski kad sam izlazio na svojoj stanici, kao Brendon i Stiv u Beverli Hilsu a onda se malo i zagrlili.

„Da se vidimo ovako i iduće godine!“, rekoh ja raspoloženo a on klimnu.

„Ako budeš živ.“ Malo je razmislio i kezeći se dodao „A i ako ne budeš.“

> Pokazah mu palac u univerzalnom gestu dobroćudne potvrde.

„I neću više da pričam o poslu, okej? Samo ćemo da pijemo i da se zajebavamo, važi?“

„Važi“, rekoh ja i okrenuh se da krenem, tiho dobacujući preko ramena. „Ako budeš živ.“

Fenris Silvern, Rvač iz Beograda, po profesiji mašinski tehničar. Otkrio sklonost ka pisanju proze u jednom od izmenjenih stanja svesti. Do sada neobjavljivan igde izvan Interneta. Pojavljivanje u Libartesu je vrhunac njegove književne karijere, posle koga će se zadovoljan povući u penziju da traži druge destruktivne hobije.







Obodi
Libartes | O nama | Autorska prava | Arhiva | Linkovi | Kontakt
Sva prava zadržava © 2011 - 2014 libartes.com