Okviri


Propozicije za objavljivanje



KESA ZA INFEKTIVNI OTPAD

Piše: Milena Nikolć

Žena radi u kliničkom centru. Nije sklona lopovluku, ali teška su vremena, ako može da se uzme neki sapun, toalet-papir, kese – ona uzme. Ništa krupno. Kese za infektivni otpad mogu lepo da posluže. Ne samo za đubre, jer pošto ih donese čiste, može da njima i… pokrije pitu kad napravi, dobro je pokriti pitu kesom, da ostane mekana. A posle može da se iskoristi i za đubre. Pita je ostala mekana dok se nije pojela, a posle je u nju sakupila đubre i izbacila u kontejner.

Beskućnik po kontejneru traži nešto što bi mu koristilo. Hranu, nešto od odeće, obuće… Da, teška su vremena. Nije on uvek bio beskućnik, ali eto… Nalazi žutu kesu na kojoj piše „infektivni otpad”. Baca je, naravno, ko zna šta je unutra. Jeste da je prljavi beskućnik, ali ne mora baš da izaziva sudbinu da mu podari neku prljavu bolest. Doduše, kad je bacio, prosulo se đubre iz nje i nije izgledalo kao da tu ima ičeg zaraznog, ali ko zna, bolje da je ne dira.

I pas lutalica traži nešto za jelo. On ne ume da čita, njemu nije bitno da li na kesi piše „infektivni otpad”, ako u njoj ima nečega što bi mogao da pojede, ne tiče ga se šta piše. Razvlačio je kesu naokolo dok nije naišao na parče hleba i neku kosku. Nije velika koska, ali kad nema ničega, i to je dobro, zasladiće se malo. Pojeo je nađeno parče hleba i kosku, a onda otišao dalje svojim putem.

Pored tog kontejnera, oko koga je razbacano đubre koje se nalazilo u žutoj kesi za infektivni otpad prolaze ljudi. Logično, kontejner je na trotoaru. To već nije logično, troroar nekako nije mesto za kontejner, ali on je tu. I sad taj čovek treba da gazi preko đubreta da bi prošao. Može i da prođe ivicom trotoara, ali jednostavno je šutnuo neku konzervu, onda nekakvu plastičnu flašicu, a onda i polupunu žutu kesu.

Kesi je dosta. Nema ko je nije bacao, razvlačio i šutirao. Pa šta ako je to samo kesa. Dobro, shvata da reaguje u besu, ipak jeste samo obična kesa, osim ako je to što je za infektivni otpad ne čini posebnom, ali ovaj čovek što je šutnuo nije to ni pročitao. I onaj pas, on ne ume da čita. Dobro, ne može se očekivati od psa da uzme iz đubreta šta mu treba, a onda da ostatak đubreta koje ga ne interesuje lepo pokupi i vrati u kontejner. Ali ipak joj je dosta. Pa ne može se ni od jedne obične kese očekivati da sama ponudi „mušterijama” ono šti ima i što bi im koristilo, niti se može od nje očekivati da se sama pomeri s trotoara. Obična kesa? E neće više da bude obična kesa. Evo ide neki čovek. I taj će je šutnuti. Sem ako ga ona ne spreči. A ona to može. To više nije obična kesa. To je jedna pobesnela kesa. Može da pojede čoveka. Može, nego šta. I to će i da uradi.

I nastrada čovek. Pojede ga kesa. Zbilja ga pojede. Evo, i Smrt dolazi po njega, tu je i kosa, mada ne zna šta će joj, pa sav je u komadima, šta će više da seče! A da. Pa ona i ne seče, treba samo da te dotakne kosom i to je to. Ali ono što mu stvarno nije jasno je šta mu se desilo. Mogao bi se zakleti da ga je napala velika žuta kesa ali to nema ama baš nikakvog smisla. Pitao je Smrt. Džaba. Smrt nije pričljiva. Dodirnula je kosom ono što je ostalo od njega i to je to, to je posao Smrti, a ne da ćaska sa… mušterijama.

A kesa ide dalje. Jede ljude. Ne cele, odgrize im samo neke delove tela, ali može se reći i da ih jede. Gde joj to sve staje? Ako je neko rešio pitanje kako kesa uopšte može da napada i jede ljude pa stigao do pitanja gde joj to sve staje, svaka čast. Ako nije, ali mu nije potrebno da jedno pitanje reši da bi postavio drugo, to je… lepo. Treba se pitati mnogo, na svetu je mnogo toga nejasno, ne može se čovek baviti pitanjima nekakvim redom, uostalom, može, ali zapeće kod nekog pitanja pa neće stići da postavi ostala. Što možda, opet, nije ni bitno, i ovako i onako možda neće naći nikakve odgovore. Mada neki nađu. Dođu do neke vrste odgovora. Ali ovde se ne radi o čoveku i njegovoj zapitanosti, nego o žutoj kesi za infektivni otpad. Koja je pojela sve. Ako preskočimo pitanja kako je kesa postala svesna, kako to da je mogla da pojede sve, gde je to uopšte stalo, i razmislimo samo o tome da je pojela sve, možda čak i nađemo odgovor. Doduše, nismo ga našli za života, pojedeni smo i mrtvi, ali valjda govori nešto „činjenica” da nas je sve pojela kesa. Kesa za infektivni otpad.

Milena Nikolić, rođena 1986. godine u Nišu. Višegodišnja apsolventkinja na katedri za književnost i srpski jezik Folozofskog fakulteta u Nišu. Autorka nekoliko neobjavljivanih kratkih priča napisanih posle niza rođendanskih čestitki u formi posmrtnih govora kao svojevrsnog nepostojećeg tipa kratkih priča.







Obodi
Libartes | O nama | Autorska prava | Arhiva | Linkovi | Kontakt
Sva prava zadržava © 2011 - 2014 libartes.com