Okviri


Propozicije za objavljivanje



OSMESI, VINO I NEUROHEMIJA

Piše: Radoslav Slavnić

Rep nastupa okitili su nadimci majke nacije, premijera i najboljeg spisatelja među sportistima, te se naprosto nametnuo zaključak da su šale što su ga podvile isprtile uzbrdo, uz zastajkivanje, tek da se izvođač ne bi zviždukom svlačio sa bine.

Čak i da nisam bio u publici – gde je tišina narušena samo jednom, kada se par dlanova spojio u pljesak da dodatno zgrči nelagodu pod pupkom – „smehometar“ bi po svršteku tačke mog prethodnika naglasio da je najslabiji dotad. Nesrećnik je na naherenoj skali sprave uvodom i razradom zazelenio tri podeoka od deset, a zaključkom se spustio za podeok i po. Samo je psovkom u očaju u jednom momentu dobacio do žutog oko četvorke, i to mu je popravilo prosek. Ipak, zbog nedovoljno rodbine i prijatelja u klubu i uverenja da je pozdrav na svahiliju štos bez premca, atmosfera se postepeno rashladila do nivoa popularno prozvanog „bdenje“. Komičar se posramio, naravno, a meni je predočeno da se ne nadam ovacijama ukoliko plan ne uspe. Doduše, u publiku sam doveo četvoro sa fakulteta, no suviše plitkih pluća da bih se bez marifetluka uspeo do osmice „smehometra“, koju je drugi takmičar po redu zagrebao još dok su prisutni bili orni da se nakeze.

Gužvanje utrobe u neizvesnoti pred početkom izvedbe ubrzo mi je ražestio konferansije – istovremeno gazda lokala, šanker i menadžer. Promrmljao je neubedljivo o humoru rumenog paćenika koji je pri silasku sa scene uspeo i da se saplete, te zapečati karijeru na dnu, a nedugo zatim smandrljao i moje ime preko jezika, te naglasio da sam poslednji takmičar, i da odmah po svršetku nastupa sledi proglašenje pobednika i „after“ uz di-džeja i domaće vino na popustu.

Prijateljskim potapšavanjem po naramenicama sakoa poterali su me među stolove na kojima su nalakćena bila namrgođena, gotovo ljutita lica posetilaca, na šta mi se pod kolenima razmekšalo, a nad obrvama svlažilo znojem. Trema me nije mučila koliko i svest o silnim usnama stisnutim u nezadovoljstvu, jer sam znao da je komično na neplodno tlo zagazilo kada je rešilo da se uspravi pred reflektorima klubova naše zemlje, a iz tmine sale na pozdrav odjeknulo samo šmrkanje i humkanje. Domaći – ljudi od čašice, frustracije i kompleksa – kao da su zanemarili deo sa zajedničkim zalaganjem zabavljača i publike za valjan provod, i to na račun momka na sceni, pa je coktati i prevrtati očima na sigurnoj distanci očigledno nadošlo zabavnije. Istina je, nekakvo interesovanje je postojalo, narod je oduvek grizao mamce sa zapada, premda je najčešće ostajao nespreman da ih proguta u celosti, besplatni nastupi bili su posećeni, pa opet, ni za badava se sveže uvezenim šalama nije moglo iscediti više od uzdaha. Nepojmljivo se očekivalo za „poklonjeno vreme“ kako su posetioci nazivali sat-dva prisustva, dok se tumačenje duhovitog gubilo u mutnilu iz kojeg je jedino mržnja jasno provejavala (zajednička za većinu cvrkutaja i natpisa na zidovima socijalnih mreža), te je često manjkalo aplauza čak i na samom startu. Komičari-početnici, osuđeni na neuspeh, isprva su odsustvo ohrabrenja objašnjavali potrebom da stand-up kultura zaživi među rajom, mada su nakon jalovih godina i sami odustali od pravdanja, dok su ostali entuzijasti mogli samo da nastave sa usavršavanjem nastupa, ili prilagođavanjem istog potrebama koliko-toliko zainteresovanih.

Upravo takvim stanjem ozlojeđen, pre nešto više od godine, a sa dvogodišnjim iskustvom, odlučio sam da okrenem leđa konformistima i sledbenicima jeftine domaće satire koja je jedina i dalje palila, i nastup skrojim po vlastitom aršinu. Otad sam čitavih dvanaest komičarskih okršaja, jednom mesečno održavanih u sali Kulturnog centra, skončao kao poslednji od četvorice. Opterećujući masu alegorijama u pokušaju da viceve povežem u celinu sa smislom zeru dubljim od aluzija na račun istorije i budućnosti vlastitog naroda, publici sam cedio daha tek toliko da mi se „smehometar“ jedini pošteno osmehne, i to bolnim zelenilom, obično skršenim ispod trećeg podeoka.

Sudbonosne trinaeste večeri sličnom sam se mogao ponadati... da nisam bio posebno pripremljen. Pa opet, čak i dok sam se pentrao na improvizovanu binu pridržavajući spisak sa već ustaljenim šalama, trudio sam se da obuzdam drhtaje zglobova, jer je toliko toga moglo da krene po zlu.

Okrenuvši se ka masi po povlačenju voditelja sa scene i spazivši silne smrknute izraze koje je valjalo zatalasati, požalio sam što na listi fora nije završila pokoja ironična opaska na račun svršenih izbora ili kakva paorska mudrolija, da je zakitim po lalinski, jer je tome sličnog rulja slepih podanika trenda bila najgladnija – čisto da ne usfali, ako nauka izneveri, jelte.

Ipak, u odsustvu najcenjenijih pošalica, još iznenadno osiromašen među nogama, mogao sam samo da se ponadam sreći u nastavku. Otcupkao sam do laptopa položenog u ćošku bine i čučnuo odmah pokraj njega. Proverio sam ispravnost USB-prijemnika gotovo neprimetnog među kablovima razglasa i izbečio se ekranu, a ovaj mi uzvratio pripravnošću programa podešenog da odgovara na daljinsku komandu, te mi isprao paničnu napetost sa lica. Iz džepa kao da se takođe poradovalo, pa sam brže-bolje zaorao prstima levice kroz unutrašnjost pantalona i jagodicom palca prešao preko otekline dugmenceta mini-predajnika. U nestrpljenju sam kliknuo ovlaš, tek da zasvrbi lemove pod plastikom, a iz smera šanka istovremeno je kliznuo nesigurni kikot. Na to mi se u grudima razdrmalo toliko da sam pomislio da neću nigde iz čučnja, ali već nakon podubljeg uzdaha bio sam spreman da započnem tačku. Pokrenuo sam kratki džingl u standardnom plejeru, samo da bih opravdao potrebu laptopa na sceni, poseban program ostavio zapet za kad ustreba, pa obasut melodijom sa zvučnika ležerno došetao do stolice na sredini bine i zaseo, sve ne vadeći ruku iz džepa.

Od karaktera novokoponovanog rasplesanog veseljaka, znatno više mi je odgovarala uloga namćorastog komentatora sveljudske gluposti (na isključivo svesrpske, kao što se ustoličilo u lokalu), pa mi je kafanski sed savršeno pasovao. Uz to, moguće mi je bilo da još jednom preletim preko faca nad čašama vina kraćeg za frtalj cene. To mi je nanovo pobudilo bubanj iznutra...

Izmeštanje takmičenja komičara iz glavne sale Kulturnog centra u pripojeni privatni klub dosta mi je olakšalo pripremu – više nije bilo potrebe da hemikalije oslobađam putem gasa, te i sebe izlažem riziku udisanja. Umesto toga, dovoljno je bilo da nadu položim u mršave novčanike i promociju domaćeg crvenog, od najboljeg grožđa uzvrelog, te poranim na generalnu probu i iskoristim momenat gazdine nepažnje da specijalni rastvor sunem u kipeće balone.

Rezultatu sam posvedočio nešto više od dva sata kasnije, sedeći na bini sa uvodnom rečenicom u grlu. Suprotstavljena, dahtala je većina posetilaca, sada već raskomoćenih, u majicama i potkošuljama, bez obzira na to što je klima radila kako valja. Sa čašom vina u ruci, a rumenih obraza, skoro svi prisutni vrpoljili su se na visokim stolicama poput nesigurne kokoši, nesposobni da objasne iznenadnu uznemirenost. Ja sam, sa druge strane, još kako mogao da im obrazložim nagone, zamišljajući kako im limbičke strukture i slepoočne regije mozga otiču i žuljaju okoliš, hemikalijama naoštrene da na poseban nadražaj uzvrate očekivanim fiziološkim odgovorom.

Eto, tako izgleda kada se nedostatak prihvatljivog smisla za humor nadomesti neobuzdanim naučnim interesovanjem.

Pri kraju uvodog dela nastupa shvatio sam da dva laboratorijska pacova sa fakulteta nisu umrla od smeha za budzašto. Višemesečni eksperimenti sa hemijskim i zvučnim stimulisanjem moždanih regiona su se isplatili, te sam u to ime rešio da još jednom prošašoljim prisutne, baš kao što sam i životinje par meseci unazad. Krznuo sam dugmence predajnika u džepu, na šta je laptop u razglas odaslao zvuk specifično načinjen za stimulisanje napupelih pameti. Iako po dubini jedva čujan uhu, natempirane svesti razdražio je dovoljno da ih uz nerazumljivu egzistencijalnu filozofiju sa scene ponuka na osmeh, a pokazatelja vrednosti „smehometra“ na skok do trojke. Nekoliko iritacija kasnije, oko sredine tačke, osmelio sam se i više nego što je trebalo, te dugme stao da drndam nakon svake rečenice, dok su se u publici naizgled voljno cerekali, udarali dlanovima po butinama i držali se za stomak. Sve je izgledalo naprosto savršeno!

Ali... negde je moralo zapeti.

Koji minut pošto sam na „smehometru“ zašao u crveno dokačivši devetku, baš kada sam se spremio da se uz aplauz za desetku prihvatim pobedničkih lovorika, završni fazon prekinula mi je buka otvaranja ulaznih vrata kluba sleva. Tako drzak tresak primereno je umeo da isprati samo zvuk cokula gomile krupajlija uniformisanih u plavo, na čijim pendrecima je pisalo upečatljivo RACIJA. Još pri izmeštanju takmičenja, načuo sam da je gazda poznat čvrstoj pesnici zakona (a i ona njemu, zbog đilkoša što se motaju unaokolo džepova punih miomirisnog), pa opet, i dalje nisam mogao da poverujem da mi je prva sigurna pobeda oteta nesrećnim sticajem okolnosti.

Svakako, ubrzo sam shvatio da nisam izvukao najdeblji kraj, budući da su posetioci nastupa bili nezaustavljivi u kikotu čak i nakon strogog upozorenja predvodnika plavaca. Tek pošto je krenulo masovno pendrečenje u ime reda i zakona, zaključio sam da pojedinca uvek mogu izdati: osmeh, vino, veštačka inteligencija i dostupnost internet konekcije. Nisam mogao da odolim kezu, uočivši da se baš po ulasku policije laptop samostalno povezao sa prvom dostupnom mrežom i započeo ažuriranje sistema, što je uzrokovalo da se zahtevni program zagrcne i zaopetuje sporni zvuk.

Doduše, čak i po dovršenom obnavljanju definicija sistema kompjutera, fizičko kažnjavanje publike i dalje nasmejane pred batinom nije prestalo, jer je moj palac nastavio da poigrava po glatkom podijumu dugmenceta predajnika u džepu.

Nije bilo teško shvatiti koliko će smeha takva anegdota izazvati tokom sledećeg nastupa...








Obodi
Libartes | O nama | Autorska prava | Arhiva | Linkovi | Kontakt
Sva prava zadržava © 2011 - 2014 libartes.com