Okviri


Propozicije za objavljivanje



VANZEMALJCI DOLAZE, I ODLAZIMO...

Piše: Velemir Cucić

Pre no što se zaustavio na četvrtom spratu, u mom stanu, N.L.O. je par puta udario o zemlju. Pri tom je tincovao nekoliko parkiranih automobila (među njima i moju škodu), oborio par topola i preplašio, skoro namrtvo, baba Sofiju.

Nisam se uzbudio, preživeo sam i lepša iznenađenja. Ne čekajući da se prašina slegne iz, više neletećeg tanjira, prekrivenog malterom i ciglama, izbaulja vanzemaljac. Otrese sa sebe čestice, valjda svemirske prašine, obiđe neletelicu, više puta je šutnu nogom, uzdahnu i udostoji me pogledom. Međugalaktička era je mogla da počne.

„Nikad ne kupuj delove servisa na rasprodaju, naročito ne tanjire-leteće Kod Hedors-a, na Aldebaranu.” Posavetova me.

Pripalim cigaretu, povučem dim, odmerim uništenu sobu, odmerim njega i odvratim. „Ni ti neosiguran društven stan, u kešu.“ Kontakt je uspostavljen.

Nekoliko trenutaka smo se gledali, ja njega belo, on mene zeleno (oni ne mogu, kao mi, da gledaju belo kao...), da bih ja, napokon, nastavio započetu konverzaciju.

„Peace ALLMAN brothers BAND! Šta te to dovodi na ovu našu ljupku planetu?” A zvanično ću:

„Da li je ovo turistička poseta, želja za avanturom ili nešto sasvim drugo?”

„Jebo avanturu!“ Rezignirano će: „Zar ne skeniraš da sam udžibrio sa ovom mojom kršavelom od tanjura?“ Okrenu se i pljunu u pravcu identifikovanog krša.

„Znači tvoja poseta našoj miroljubivoj, ljupkoj planeti je „druge” prirode?“ Pa pljunem i ja ali u pravcu rasturene kuhinje, a u skladu sa međugalaktičkom konvencijom o lepom ponašanju.

„E budale!!!“ Naglasi vanzemaljac. „U ovu zabit od galaksije sam dopelao sasvim slučajno. Da mi pogon na anti-materiju nije otiš‘o u materinu i da ne skrenuh levo kod Arkturusa, što bi vi mene sad, ovde, tu, ZOOMirali? Znaš!?“

S poda pokupim plavi lonac i nabijem ga na glavu.

„Mi, Zemljani se, kao što se zna, zalažemo za miroljubivu intergalaktičku koegzistenciju. Kakvi su pogledi vas, malih zelenih neljuda, po tom pitanju?“

„Muda od sazvežđa Labuda, što se vi zalažete za miroljubivu intergalaktičku koegzistenciju.“ Naroguši se E.T. „Onaj vaš naturalizovani zemljonac Dart Vejder pobi po’ sazvežđa, a ti mi tu tolkuješ o nekoj miroljudivosti. Eh, da mi je nešto tu blaster, pri ovoj trećoj ruci...“

„Hmmm... da pređemo na veselije teme?“ Pomirljivo ću, nudeći ga dogorelom cigaretom. „Da li si skoro džudžuflopnuo do Rigela, na koje propulzivno pivo?“

„Jok, ti si. Nego, dobra ti ova pljuga.“ Odvrati žvaćući opušak.

Čulo se zvono nad ulaznim vratima. Jeka zvona nije ni utihla a u stan mi uleti razgoropađena baba Sofija i mašući kišobranom poče:

„Komšija, dosta mi je i vas i vaših rođaka iz unutrašnjosti!“

Alien i ja se pogledamo, odmerimo, pa ću pokazujući na stranca:

„Nije mi to rođak, a nije ni iz unutrašnjosti, pre bi se moglo reći iz spoljašnjosti...“

„Oni prošli su od lifta napravili svinjac“, nije se smela bakuta. „Dan danji ja zbog smrada u liftu, na prvi sprat moram da idem pešice. A ovaj ovde”, tu zamanu kišoberom prema alienu, „mal me nije satario!“

Sreća u plavi lonac na mojoj glavi, jer je vanzemaljac udarac eskivirao. Na sledeći nismo čekali, nego smo se dali u trk. On napred, ja za njim.

„Bakice...“ Pokušao sam u trku bakutaneru da razjasnim neke stvari.

„Ćuti nesrećniče, u grob ćeš me oterati, ti i tvoja nehumana rodbina.“

A udarci su padali, sve po loncu.

„Gospođo“, čuo se od napred i vanzemaljac: „Vi ste u zabludi, žaliću se...“

Udarci su pljuštali i po loncu i po leđima.

Nismo triput optrčali tanjir kad se baba Sofiji, kao pojačanje, priključiše vlasnici uništenih automobila, ko sa šrafcigerom, ko s francuskim ključem, ko s vilama u rukama. Negde oko 27. kruga, taman kad sam po peti put iberundovao baba Sofiju, onako zadihan, sa prvim simptomima vrtoglavice, uspem da doviknem vanzemaljcu: „Bež’mo u tanjir! Stižu i ovi iz gradskog zelenila, zbog topola...“

Na jedvite jade smo nekako uspeli da ubauljamo u tanjir i za sobom zabravimo vrata. Moj sapatnik je brzo počeo nešto da čačka sa nekim dugmićima, nešto da prčka sa nekim polugama, da bi smo se sledećeg trenutka našli u vazduhu. „Nije tako ni loša ta roba sa Aldebarana“, pomislih: „Samo treba otpustiti ručnu...“

Sada sam na Betelgezu. Radim kao dibler senzorske deprivacije, 13. klase. Slobodno vreme uglavnom provodim sa Mho-om (tako se naime zove moj mali zeleni rođak), R2D2-om i C3PO-m. Po nekad nam društvo, u lokalnom bircu, pravi i Barbarela sa H2O-om. Kući se ne vraćam barem još sledećih nekoliko svetlosnih godina, dok se strasti ne stišaju.

Velemir Cucić, rođen 21.05.1961 u Zrenjaninu gde i živi. Diplomirao na Tehničkom fakultetu, zaposlen, oženjen.







Obodi
Libartes | O nama | Autorska prava | Arhiva | Linkovi | Kontakt
Sva prava zadržava © 2011 - 2014 libartes.com