Okviri


Propozicije za objavljivanje



Prop, ili: mala Summa smehologije

Piše: Igor Perišić

Mala summa smehologije Vladimira Propa (1895–1970), knjiga Problemi komike i smeha, pojavila se, posthumno, 1976. godine. Ovo „post-humno” jedan je od razloga zašto je baš Prop odabran da zaključi kratku raspravu o teorijama smeha kojoj je pre svega bio cilj da sistematizuje i popiše ono što je o smehu rečeno u prošlosti, uz usputne kratke rasprave o pokrenutim pojedinačnim problemima i još usputnije nagoveštaje šta dalje valja činiti.[1] A ta prošlost, iz perspektive prefiksa „post”, jeste tradicija zapadne kulture koju je epoha postmoderne pokušala da sumira i reinterpretira. Prefiks „post“ se tako pojavljuje kao znak postistorijske svesti koja s jedne strane ima pomalo epohalni senzacionalizam i pacifikovanu spoznaju o dovršenosti istorijsko-teorijskih paradigmi, a s druge i melanholičnu slutnju da malo toga „novog“ može biti rečeno. Ipak, i ideja postistorije u tradiciji Frensisa Fukujame, kako pokazuje kriza liberalnog kapitalizma započeta 2008. godine, nije baš posthumno opelo nad kulturološko-ideološko-teorijskim projektima koji su odslužili svoje. Iako je pad Berlinskog zida označio pobedu jedne episteme, globalna prekompozicija odnosa moći i reinkarnacije socijalističkih ideja o društvenom upravljanju na kraju prve decenije trećeg milenijuma, uz pobedu Baraka Obame na američkim predsedničkim izborima kao potencijalno civilizacijski značajnom događaju, ukazuju na to da je i teorijska misao, koja na jedan ili drugi način uvek prati društvo, suočena s novim izazovima. Ipak, granica ove knjige je postavljena: zaustaviće se na reklo bi se postteorijskoj Propovoj summi, a sva ostala pitanja drži otvorenim za neku buduću priliku.

Navodeći najviše primera iz Gogolja, u svojoj strukturalističkoj ozbiljnosti i preciznosti, Prop jasno razgraničava podsmešljivi smeh od drugih oblika. Ova razlika, koja se temelji na opoziciji ismevanje/smejanje, od Platona, preko srednjeg veka pa sve do XX veka dovoljno je ispitivana i obrazložena. Opredeljujući se nadalje za empirijski induktivni metod kojim se mogu napraviti jasne sistematizacije oblika smeha, Prop se pri tome najviše suprotstavlja nemačkim teorijama koje su po njemu suviše filozofske, „apstraktne“ i „uopštavajuće“, odnosno previše su apriorne.[2] Uz to ide i pobuna protiv estetičkih teorija koje se temelje na učenju o uzvišenom i lepom a koje, po pravilu, suprotstavljaju tim kategorijama komično i smešno kao nešto „nisko“.[3]

Koji su, po Propu, oblici podsmešljive komike?

1) Komika sličnosti: „ponavljanje bilo kog duhovnog akta taj akt lišava stvaralačkog čina, ili mu snižava i ukida značaj“.[4]

2) Komika razlika: „svaka osobitost ili neobičnost koja izdvaja čoveka iz njegove sredine može ga načiniti smešnim“.[5]

3) Ukazivanje na sličnost čoveka i životinje, što se postiže upotrebom komičkih maski. (Komičke maske su stara komediografska tehnika predstavljanja određenih ljudskih osobina ili mana preko komičnog karaktera.[6])

4) Slično prethodnom, čovek se prikazuje kao stvar.

5) Ismevanje profesija.

6) Parodija kao, po Propovoj definiciji, „sredstvo ispoljavanja unutrašnje neuverljivosti onoga što se parodira“.[7]

7) Komično preuveličavanje koje je smešno samo kada razotkriva nedostatke a njegovi oblici su karikatura, hiperbola i groteska.

8) Izrugivanje namere.

9) Magarčenje, ili na ruskom: одурачивание (dva poslednja oblika se izvode pomoću radnje, tj. komičkih sižea).

10) Alogije koje su smešne usled nesposobnosti „elementarnog pravilnog zapažanja, povezivanja uzroka i posledice“.

11) Komička laž koja da bi bila komična, smatra Prop, sledeći Aristotela, treba da bude „sitna i da ne izaziva tragične posledice. Nadalje, ona mora biti razobličena. Nerazotkrivena laž ne može biti komična“.[9]

12) Komika koja se ostvaruje jezičkim sredstvima. Tu spadaju: kalamburi, paradoksi, razne dosetke, neki oblici ironije, upotreba komičnih imena.

13) Komični karakteri koji podrazumevaju izvesno preuveličavanje, ali – opet se pozivajući na Aristotela i njegovo shvatanje da je smešan onaj nedostatak koji ne izaziva bol – te negativne osobine ne smeju preći u poroke jer su komični samo sitni nedostaci.[10]

14) Prerušavanje ličnosti u kojem ličnost popunjavaju praznine pretpostavljenog sadržaja čime se smeh ostvaruje po mehanizmu izneverenog očekivanja.

Pri svemu tome, Prop polemiše s Bergsonovim stavom da „smeh uvek ima svoje razloge, odnosno zakonitosti“. Oponiranje se svodi na stav da kod smeha ne postoji uvek opšta saglasnost, jer jedan isti fenomen ne mora svima da bude smešan“.[11] Ipak, Prop se slaže s Bergsonom da nema komičnog koje nije povezano sa čovekom, i to sa sferom njegovog duhovnog života. U još jednom gestu preispitivanja tradicije, Prop misli da je Kantova teorija u osnovi tačna ali da zahteva neke dopune. Iznevereno (neostvareno) očekivanje može ali ne mora da izazove smeh. „Propovo izdanje“ Kantove definicije smeha Bogdan Kosanović formuliše ovako: „Mi se smejemo kada mislimo da nečeg ima a, u stvari, iza toga ne stoji ništa“.[12] Dve ključne stvari Prop ističe kao dopunu Kanta: neočekivanost, koja mora da postoji u razotkrivanju nedostataka ljudi, i kratkoću smeha – uvek se javlja kao iznenadna eksplozija.[13]

Od ostalih vrsta smeha Prop nalazi pet oblika:

1) Dobroćudni smeh, lak, bezazlen, ismeva sitne nedostatke i karakterističan je za decu.[14] Osim toga, ovakav oblik smeha se javlja kao posledica onoga što teoretičari obično podrazumevaju pod humorom.

2) Zlobni (cinični) smeh prouzrokovan je zluradim odnosom prema tuđoj nesreći. „Smeh zlobe i zluradosti je subjektivan i nije zarazan, ne izaziva saosećanje prema smejaču“.[15]

3) Vedri smeh je fiziološka reakcija na „pojačano osećanje životne radosti“.[16]

4) Obredni smeh koji je bio deo rituala u arhaičnom periodu čovečanstva.[17]

5) Raskalašni smeh, najglasniji, najbučniji, karnevalski smeh o kojem je pisao Bahtin. Ovakav smeh je imao „naglašeni socijalni karakter“; bio je „svojevrstan ventil, bar privremeno je rušio sve postojeće staleške, imovinske i druge granice“.[18]

Prop je u pokušaju da govori o ovim ostalim oblicima smeha, koji ne potpadaju pod onaj podsmešljivi u užem smislu, dosta šturiji i pomalo nekonzistentan, jer se ne vidi po kojem se načelu vodi kada govori o zlobnom ili zluradom smehu. Propova je namera bila da se na tom mestu obrade oni smehovi koji bi potpadali pod bodlerovsko apsolutno smešno, ili, drugim rečima, u smešno bez subjektivnog interesa. Međutim, ti propusti su posledica onog „post-humno“. Propov spis nije sasvim dovršen za njegovog života; verziju koju imamo priredili su sovjetski naučnici posle njegove smrti.

Propova zasluga je u svakom slučaju – naoko paradoksalno jer je na početku određen kao onaj koji pravi konačni inventar – u tolerantnom pristupu raznim teorijama čime se ističe antizavršenost teorija, odnosno njihov pluralitet koji je upotrebom množine naglašen i u naslovu ove knjige. Ono što su neki „konačni“ teoretičari usko gledajući izvlačili kao teoriju smeha uopšte, kod Propa je tek samo jedan od mogućih oblika. Tako, recimo, Ludovičijeva teorija – o kojoj je bilo reči kada se govorilo o tipologijama smeha – o smehu kao izrazu instinktivnog pokazivanja zuba Drugom koji se uvek doživljava kao neprijatelj, svoje mesto nalazi samo kao jedno „lice smeha“, ono cinično i zlurado. A takvom licu bi se, u Propovom strukturalističkom poštenju, mogao suprotstaviti veliki broj ostalih oblika smeha, od Stendala do Bahtina, koji imaju poslužiti svrsi „oplemenjivača“ ljudske istorije. I tako bi se po raznim osnovama moglo sapostavljati i dalje...



[1] Tekst je deo knjige: Igor Perišić, Uvod u teorije smeha: Kratak pregled teorija smeha od Platona do Propa, Beograd, Službeni glasnik, 2012.

[2] Vladimir Prop, Problemi komike i smeha, prev. Bogdan Kosanović, Novi Sad, Dnevnik – Književna zajednica Novog Sada, 1984, str. 17–18.

[3] Isto, str. 20.

[4] Isto, str. 53–54.

[5] Isto, str. 54.

[6] Zdenko Lešić, Teorija književnosti, Beograd, Službeni glasnik, 2008, str. 410.

[7] V. Prop, Problemi komike i smeha, str. 75.

[8] Isto, str. 95.

[9] Isto, str. 102.

[10] Evo jednog plastičnog primera: „Nisu smešni pijani, već pripiti ljudi. Nikad nije smešno pijanstvo koje je preraslo u porok.“ Isto, str. 121.

[11] Bogdan Kosanović, „Prop o komičnom“, u: Vladimir Prop, Problemi komike i smeha, Novi Sad, Dnevnik – Književna zajednica Novog Sada, 1984, str. 13.

[12] Isto.

[13] V. Prop, Problemi komike i smeha, str. 160–161.

[14] B. Kosanović, „Prop o komičnom“, str. 14.

[15] Isto, str. 15.

[16] Isto.

[17] Isto.

[18] Isto, str. 15–16.

Igor Perišić (1974). Diplomirao na Katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu, gde je magistrirao i doktorirao. Radi u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, na projektu „Kulturološke književne teorije i srpska književna kritika“. Objavio knjige Gola priča (2007), Uvod u teorije smeha (2010, drugo izdanje 2012), Utopija smeha (2013) i Kritika i metakritika (2014), kao i pedesetak studija i članaka u naučnim zbornicima, naučnim časopisima i književnoj periodici. Jedan je od urednika međunarodnih naučnih časopisa Književna istorija i Filološke studije. Član je Srpskog književnog društva.








Obodi
Libartes | O nama | Autorska prava | Arhiva | Linkovi | Kontakt
Sva prava zadržava © 2011 - 2014 libartes.com